Новинари из Контакт Плус радија, Радија Косовска Митровица, Коссева, Калзо-а, Кохе, Клана Косова и Приштина Insight-а, разговарали су са новинарком и секретарком УНС-а на Косову Јеленом Марковић и главним и одговорним уредником Ким радија и чланом Управе УНС-а Гораном Аврамовићем.

Они су новинарима говорили о историјату УНС-а и свакодневним активностима Удружења. Горан Аврамовић је са младим колегиницама и колегама говорио и о проблемима са којима се новинари данас суочавају, као и изазовима који постоје у овом послу.

Новинари су УНС на Косову посетили у организацији Мисије ОЕБС-а на Косову, а наредних дана посетиће и седиште УНС-а у Београду.

Изабрани новинари су стипендисти ОЕБС-овог Програма стипендирања медија. Секција за медије ОЕБС-а, шесту годину заредом, организује посете за младе новинаре који обилазе медијске агенције, удружења и институције.

„Није нормално да новинари буду убијани, нападани, хапшени. То не смемо толерисати. Морамо превазићи овај страшан проблем који има велики утицај на плурализам, јер видимо да велики број новинара одустаје од професије, превише им је тешко. Са тежином њиховог посла суочавају се и њихове породице“, рекла је Рибеиро.

Она је истакла да је „наша обавеза да заштитимо новинаре, да им пружимо све предуслове неопходне да обављају професионално свој посао. Не можемо прихватити да новинари буду убијани и нападани само зато што су новинари. Они су потребни друштву“, истакла је Рибеиро.   

О безбедности новинара говорили су министарка културе и медија у Црној Гори Тамара Вујовић, суоснивач листа „Дан“ и директорка Фондације Душко Јовановић Славица Јовановић, универзитетски професори Никос Панагиоту и Динко Грухоњић, као и председница Европске федерације новинара (ЕФЈ) Маја Север. 

Колеге из региона на конференцији су поделили са каквим се безбедносним проблемима суочавају у обављању свог посла. 

Истакнуто је да је безбедност новинара кључна за слободу медија и демократију, али и указано на важност редакција којима мора бити приоритет безбедност својих запослених. Предочено је и да постоји потреба за већом солидарношћу међу колегама. 

У оквиру конференције одржана је радионица о дигиталној безбедности са намером да помогне медијским професионалцима да осмисле стратегије и протоколе за смањење ризика од сајбер напада, као и да им укаже на начине заштите њихових података, уређаја и комуникације. 

Такође, новинарима су представљене и иницијативе и праксе за заштиту дигиталне и психолошке сигурности.

До данас, ови конкурси, по евиденцији Удружења новинара Србије (УНС), расписани су у 97 локалних самоуправа.

Закон о јавном информисању и медијима (ЗЈИМ) који је ступио на снагу новембра прошле године, прописао је обавезу локалних самоуправа да распишу конкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја у области јавног информисања до 1. марта текуће године.

ЗЈИМ предвиђа и казнене одредбе за прекршај за одговорно лице у органу јавне власти ако не распише јавни конкурс за остваривање јавног интереса у области јавног информисања, у износу од 50.000 до 150.000 динара.

На питање УНС-а постављено још крајем априла, сада већ бившем министру Михаилу Јовановићу, шта ће Министарство информисања и телекомуникација урадити поводом тога што више од стотину јединица локалних самоуправа није испоштовало Закон, одговор нисмо добили.  

Осим нерасписивања конкурса, у првој години спровођења пројектног суфинансирања по новом ЗJИM новинари и медији сведоци су и недопустиве праксе у бројним локалним самоуправама да за конкурсе издвајају и до 10 пута мање новца него претходних година.

Како се може закључити по њиховим буџетима, финансијску подршку медијима намеравају да пруже кроз „услуге по уговору“, избегавајући тако да при додели новца уважавају одлуке Савета за штампу и РЕМ-а.

„Рокови за расписивање конкурса су прошли, нико због кашњења није одговарао. То је јасна порука да нема спремности за унапређење система финансирања медија, напротив. Издвајања за пројектно суфинансирање, уместо да се повећавају, смањују се, а локалним и регионалним медијима прети финансијско и програмско пустошење“, рекао је генерални секретар УНС-а Нино Брајовић.

После свега, додаје Брајовић, новинари и медији немају разлога да верују у обећања власти да желе да унапреде њихов положај.   

Подсетимо, УНС је и у Прогласу објављеном 3. маја поводом Светског дана слободе медија затражио од Министарства информисања и телекомуникација да кроз ефикасан инспекцијски надзор контролише да ли локалне самоуправе поштују обавезу и рокове расписивања конкурса за пројектно суфинансирање медија, као и спровођење конкурсне процедуре.

Пре два месеца у просторије „Јединства“ дошао је, каже Комазец, њима непознати човек и рекао да је купио некретнине које припадају друштвеном предузећу „Лукс“ преко Агенције за приватизацију у Приштини и да је потребно да се испразне просторије.

„У среду, 8. маја је дошао адвокат извесног Пеција и уз претње наложио нашим новинарима  и запосленима у Универзитетској библиотеци, која се налази у истој згради, да до среде 15. маја  напусте ове просторије. Рекао је да ће у противном доћи са полицијом која би хапсила људе и запленила имовину. Ми смо то схватили као вид претње“, додала је она.

Иначе, новинари „Јединства“ су до средине 1999. године радили у својој вишеспратници Дома штампе у Приштини, на горњим спратовима. У јеку ратних дешавања, у јуну 1999. године, из просторија на вишим спратовима су, како каже Комазец, протерани на први спрат у једну просторију.

„Тада су се новинари ‘Јединства’ кретали са пропусницама КФОР-а и извештавајући ризиковали своје животе“, додаје Комазец.

Ипак, ни ту се нису дуго задржали јер им је КФОР у новембру 1999. године наложио да напусте и Дом штампе и Приштину,  наводећи да им не може гарантовати безбедност.

Одатле су најпре отишли у Звечан, па у Косовску Митровицу, где је, како каже Комазец, Координациони центар за Косово и Метохију реновирао просторије и 50 метара квадратних дао листу „Јединство“.

„Овај лист је 21 годину у изгнанству и у тим просторијама. Сада нас протерују по други пут", нагласила је Рада Комазец.   

За 27 дана у акцији коју су покренули УНС, Локална фондација Ниш и породица Додеровић, новац је уплатило 40 донатора.

Циљ иницијативе је да се ода почаст новинару који је оставио дубок траг у заједници и био веома цењен међу колегама, не само у Нишу, него у целој Србији.

Мурал ће бити на зиду зграде у улици Облачића Рада, где је Додеровић живео. Идејно решење мурала креирао је познати нишки уметник Ешко Куртић, а планирана површина на којој ће се наћи Додеровићев портрет је 14 квадратних метара (4x3.5 метара).

Због немогућности да се мурал ослика директно на фасадним циглама зграде, биће потребна израда и монтажа бетонске плоче која ће бити постављена на зид.

Уметник Ешко Куртић за УНС је рекао да му, када буду испуњени сви услови за израду мурала, неће бити потребно много времена да га ослика.

Додеровићев колега, новинар ТВ Зона Драган Стојановић за УНС каже да је наш Додер својом добротом, поштењем, радом и делима већ отишао у незаборав, али мурал и његов лик додатно ће га учинити бесмртним. 

„Сасвим логично, питаће деца своје маме, тате, баке, деке - ко је био овај чика на зиду. То је био наш комшија, пријатељ, Нишлија, који је волео овај град, своје суграђане и лепо писао о њима. Неизмерно сам срећан што су колеге, пријатељи и поштоваоци лика и дела нашег Додера тако брзо одреаговали у једној тихој и ненаметљивој акцији“, рекао је Стојановић.

Он је истакао да је ово први мурал једном новинару у Нишу и први пут да се новац за његову израду прикупљао на овакав начин.

О Додеровићу 

Милорад Додеровић рођен је 1953. године у селу Маровац, општина Медвеђа.

Од 1974. године живео је и радио у Нишу. Четири деценије се професионално бавио новинарством, а од 1994. године био је стални дописник програма на српском језику аустралијског државног СБС радија. Као члан Управе и Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) активно се залагао за слободу медија и бољи положај новинара.

Током новинарске каријере објављивао је своје текстове у југословенским и српским новинама и часописима. Дванаест година у нишким Народним новинама био је политички коментатор и уредник у ДЕСК-у и извештач из савезног и републичког парламента. Један је од оснивача Локалног антикорупцијског форума (ЛАФ) у Нишу.

У јуну 1989. године био је уредник нишког омладинског недељника Графит, када је због његовог интервјуа са Момом Капором, 101. број овог недељника забрањен.

Свој први роман „Хоџина кћи” објавио је 2018. године у издању Удружења писаца „Седмица” из Франкфурта и нишке агенције Свици. Књигу „Седма сила без крила” је објавио 2019. године, у којој је приказао многобројна искуства и анегдоте из богате новинарске каријере.

Преминуо је 30. децембра 2020. године у Нишу.

УНС је у жалби навео да су у информацијама објављеним на сајтовима РТК на српском и албанском језику поводом 20. годишњице Мартовског погрома прекршене професионалне норме и да је оваквим извештавањем директно угрожава безбедност читаве заједнице.

Подсетимо, на сајту Радио-телевизије Косова (РТК) на српском језику је на 20. годишњицу од Мартовског погрома поновљена лажна информација, објављена 16. марта 2004. године,  да су се тројица албанских дечака утопила у реци Ибар „док су бежали од групе српских младића“.

Након што је Удружење новинара Србије (УНС) са својим огранком на Косову реаговало, сајт Радио телевизије Косова је променио вест наглашавајући да је „коригована након претходне ненамерне техничке новинарске грешке, због чега се извињавају“.

РТК је том приликом уклонио део информације у којем се тврди да су се три дечака Албананаца удавила бежећи од младих Срба, али нису навели да је вест о којој говоре била неистинита.

УНС се жалио и на првобитну и на кориговану верзију, наводећи да је прекршен Кодекс за штампу Косова члан 2, који се односи на истинитост извештавања и члан 3, који се односи на подстицање и говор мржње.

Ипак, Савет за штампу Косова одбио је жалбу, констатујући да ниједан од поменутих чланова није прекршен. У одлуци СШК пише да је новинар РТК само „описао ситуацију која се десила пре 20 година наводећи да је вест о утапању деце – док их гоне млади Срби – имала велики одјек“.

“Медиј није проценио да су се ‘деца утопила у реци након што су их прогонили млади Срби’, већ је само указао какав је одјек имала таква вест“, наводи Савет за штампу Косова.

Иначе, у првом ставу члана Истинитост извештавања Кодекса за штампу Косова наводи се да „новинари и уредници у свом целокупном раду обезбеђују поштовање истинитих чињеница и право јавности да зна истину“.

Информацији на коју се УНС жалио Савету за штампу, а коју је објавио РТК, како каже генерални секретар УНС-а Нино Брајовић, недостаје суштинска чињеница да би била истинита, а то је да је у питању лажна вест, која је, како тачно наводи РТК, “имала велики одјек”.

“Да, имала је велики одјек. Њена последица је седамнаестомартовски погром у ком је убијено 19 људи и уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба. Савет за штампу, нажалост, уместо да констатује да је вести коју је објавио РТК недостајало битно обележје да је лажна, игнорише ту чињеницу и солидарише се са понављањем лажне вести која је имала трагичне последице по српску заједницу на Косову. Имали смо лажну вест, а сада имамо њену рехабилитацију и лажни Савет за штампу Косова”, додаје Брајовић.

Како је УНС претходно писао, осим изостављања чињенице да је у питању лажна вест, у информацији објављеној на РТК није наведено ни да су у Погрому страдали Срби, већ се као страдали наводе само Албанци.

Упркос понављању лажне информације, која је, како и сами новинари РТК наводе, постала разлог нереда, из Савета за штампу Косова кажу да је и првобитна верзија овогодишњег текста РТК „била коректна“.

„Медиј је предузео мере и побољшао тај текст, уклањајући реченицу која се односи на наводни прогон деце од стране младих Срба – иако то није била ни изјава нити став медија, већ је поменуто само у контексту одјека који је вест имала и утицаја на изазивање немира“, наводи се у образложењу СШК.

На састанку је затражено и, како су навели, да на сајту буде објављен импресум, односно да буде наведено ко су уредници. До данас овај захтев није испуњен.

Подсетимо, руководство и колегијум РТК2 указали су јавности, медијима, новинарским удружењима, надлежним институцијама и међународној заједници, да канал на српском језику Радио-телевизије Косова нема сајт, Фејсбук страницу, нити Јутјуб канал под својом надлежношћу.

Навели су да сајт РТК Live/РТК2 не уређује уредништво програма на српском језику РТК2 и истакли да сe у последње време на сајту РТК Live/РТК2 објављују садржаји који су у супротности са новинарским стандардима. 

Руководство и колегијум РТК2 понавили су да РТК2 званично нема сопствени сајт и да нису професионално одговорни за вести које се пласирају на сајту РТК Live/РТК2, а које су заправо само преводи са албанског језика, нису извештаји српске редакције канала РТК2 и које су у супротности са професионалним и етичким стандардима новинарства.

У бомбардовању Амбасаде Кине страдало је троје кинеских новинара, дописници листа "Гуангминг жибао" Џу Јинг и Су Сингху, као и новинарка агенције Синхуа Шао Јунхуан.

„Долазим са Радио-телевизије Србије, на РТС-у се догодио злочин када је 16 радника у НАТО бомбардовању изгубило живот. Њихове породице, њихове колеге запослени знају какву то трауму вуче са собом и какве последице оставља не само на њихове породице, него и на шире окружење. Ми само претпостављамо какве последице је то оставило на породице које су удаљене хиљадама километара од наше земље“, рекла је Оливера Ковачевић.

То је, истакла је она, још једна опомена да рат носи страшан бесмисао, као што је потпуно бесмислено било да је кинеска амбасада и погибија наших колега новинара колатерална штета“, рекла је Оливера Ковачевић.

Суботички новинар и члан УНС-а Бранко Жујовић рекао је да је имао част и задовољство да ради са четвртом колегиницом - Ванг Џимин, која је требало да буде са троје погинулих новинара у Амбасади, а која се само стицајем околности није нашла међу њима.

„То искуство ме је повукло да размишљам о нечему другом, изван контекста саме трагедије. На месту страдања никао је Кинески културни центар и мислим да је веома важно да сви разумемо да је и на месту страдања потребно наставити - духовношћу, образовањем, културом. На тај начин узвратити. То је једина права мера узвраћања на злочин“, рекао је Жујовић.

Амбасада Кине погођена је 7. маја 1999. године са три пројектила. Јужни део зграде погодиле су две ракете - једна последњи спрат, а друга приземље. Трећи пројектил срушио је приземље и подрум западног дела здања на Новом Београду.

На месту бомбардовања кинеске амбасаде 2009. године постављена је спомен-плоча.

Амбасада је погођена са три пројектила. Јужни део зграде погодиле су две ракете - једна последњи спрат, а друга приземље. Трећи пројектил срушио је приземље и подрум западног дела здања на Новом Београду.

На месту бомбардовања кинеске амбасаде 2009. године постављена је спомен-плоча.

Извртање истине је, каже Стрика, довело до тога да се новинари питају да ли су они проблем и да ли они лоше мисле и раде. 

"Извештавање о масовним убиствима, о случају нестале девојчице, били су само показатељ тога колико ниско као људи можемо да паднемо", рекао је он. 

Били су подсетник колико новинарској професији штете они који се новинарима представљају, а то могу бити само зато што су лудост, како додаје, уз помоћ ове власти, успоставили као "нову нормалност".

У таквој ситуацији, каже Стрика, долази до напада на новинаре који раде у складу са професионалним стандардима. Претходних година, напомиње, "када бисте ималу хајку на некога из медија, имали сте осећај да постоји нека 'контрола', да је Неко притиснуо дугме и да ће после два-три дана, то дугме опет притиснути и тиме 'искључити' хајку".

“Сада имам осећај да контрола више не постоји и да је само питање времена када ће неко бити физички нападнут. С речи на тела”, додаје Стрика.

Због овакве атмосфере редакција 021.рс је, како каже, била препоптерећена и под тензијом.

“Ипак, све то смо успевали да пребродимо и да на крају будемо задовољни оним учињеним, а драго нам је и да су други то препознали - 021.рс је крајем прошле године проглашен за трећи најбољи информативни сајт у региону”, каже Стрика.

Година за нама је, како је рекао Ракочевић, и година суноврата једне од најважнијих категорија у историји људског рода - дијалога.

„Ове године на свим странама света страдао је дијалог. Страдале су наше колеге, разговор са људима, страдала је друга страна, све оно што баштинимо као најважније вредности човечанства. Има ли икаквог смисла понављати како смо трагично радили и извештавали у случајевима Рибникара, Дубоне? Има ли икаквог смисла рећи да је данас црн дан ове професије ако знамо да се читава једна заједница, читава једна професија, плаши употребе свог матерњег језика на Kосову и Метохији? Ако данас после двадесет година схватамо да неке наше колеге праве ревизију трагичних догађаја 17. марта 2004. године као да се ништа није десило“, упитао је Ракочевић.

Испред споменика „Миссинг“ у Грачаници, Ракочевић је рекао да знамо колико је трагично радити за истину, али да истовремено морамо бити поносни што за исту радимо.

„Поручујемо свима онима који су трагично нарушавали дијалог и истину, који су заборавили да је Славко Ћурувија професионалац и човек и ослободили све оне који су одговорни, да ми знамо како је трагично радити за истину, а морамо истовремено бити поносни што за ту истину радимо. Из Грачанице, Новог Сада и са свих места и свих редакција морамо јасно и гласно рећи оно што протеклих месеци понављамо 'Убили сте правду, али истина живи'“, истакао је Ракочевић.

Председница УНС-овог огранка на Kосову Ивана Вановац рекла је да овај дан медији који извештавају на српском језику на Kосову дочекују са читавом лепезом проблема – питањем несталих и убијених новинара, финансијским проблемима, недостатком и задржавањем младих кадрова, доступношћу информација и селективним приступом институција и политичких структура, као и проблемом употребе матерњег језика.

 „Све су ово огромни проблеми са којима се новинари суочавају. Све што се дешава грађанима, све о чему новинари извештавају су директно и проблеми новинара и редакција. Један од највећих проблема са којим се новинари овде суочавају је безбедност новинара. Ми смо користили сваку прилику да о томе говоримо. Нажалост, сви ми који смо овде присутни били смо изложени различитим претњама, провокацијама и нисмо били нимало заштићени. Не постоји институционална воља да се новинарима, у том смислу, укаже пажња и да се на томо озбиљније ради. О свему томе ми ћемо и даље говорити“, истакла је Вановац.

Вановац је навела да се највећи број медија на Kосову финансира пројектно, што, како је навела, значи да иако можда не постоји директна намера донатора да наметне тему, они то посредно раде, преферирајући неке теме.

“То ограничава креативност медија и одвлачи новинаре малобројних редакција од онога што они суштински јесу, а то је пре свега сервис грађана. Свако пројектно финансирање подразумева рад на одређено време, три до шест месеци у најбољем случају до годину дана, што не даје темељ младим људима да остану у тим медијима”, рекла је Вановац.

Она је навела да тако долазимо до следећег проблема - задржавања младих кадрова у медијима.

“То је ситуација када вам дођу млади и новинарски неписмени људи, искористе ваш простор, време и капацитете, обуче се и онда постану плен већих редакцију које су платежно бољестојеће и самим тим примамљивије. То прети да у потпуности опустоши редакције на централном Kосову. То је, чини се, потпуно легитимно, то је тржишна законитост, али морамо рачунати и на колегијалност", нагласила је Вановац.

У Дому културе у Грачаници данас су изложени су "Црни божури" које УНС-ов огранак на Kосову сваке године додељује институцијама, појединцима и организацијама за лошу сарадњу са медијима.

Признања Бели и Црни божур УНС-ов огранак на Kосову установио је пре десет година (2014). Додељују су се сваке године са циљем да се укаже на позитивне и негативне примере сарадње са медијима и новинарима.

Обележавање Светског дана слободе медија у Грачаници започето је минутом ћутања за жртве масакра у Основној школи "Владислав Рибникар", Дубони и Малом Орашју.

“Мислим да ниподаштавање новинара критичких медија ствара атмосферу у којој имамо све више претњи, најчешће на друштвеним мрежама, јер је власт заправо нас означила као непријатеље, па и обични људи подлежу тој пропаганди врхова власти, те почињу да сматрају да смо ми некакви издајници, страни плаћеници или обичне слуге некаквих ‘злих’ тајкуна”, истиче он.

Овакав однос власти, каже Петровић, новинарима дневног листа “Данас” онемогућава да добију одговоре друге стране, што је први закон објективног новинарства.

“Тако се власт директно меша у уређивање медија јер бојкотује наше право да имамо све стране у текстовима”, додао је он.

Све то новинарима, наводи Петровић, отежава радне задатке, којих је због дигитализације све више. За овај обим посла, како додаје, новинари имају веома ниске зараде.

“Услови рада новинара и медијских радника су као и увек тешки, плате многих колега једва премашују минималац, а срећни треба да буду они који достигну републички просек зараде. Посла је све више, зато што је у току дигитализација медија, а прављење информативних портала, какав је и danas.rs, захтева сменски рад, као и много већу продукцију. То се, поред свега, одражава и на квалитет новинарства”, истиче он. 

Решење за овај проблем Петровић види у увођењу претплате.

“Мислим да ће новинарство постати квалитетније када људи буду спремни да плате добар садржај и прихвате опцију плаћања на порталима”, додаје он.

Иако је Апелациони суд у Београду коначно, после шест година, пресудио извршиоцима и налогодавцу за паљење куће новинара Жиг инфа Милана Јовановића, годину између два Светска дана слободе медија новинари у Србији памтиће најпре по ослобађајућој пресуди Апелационог суда у Београду окривљенима у случају убиства Славка Ћурувијe из 1999. године. 

Српско правосуђе показало је институционалну немоћ да казни убице новинара и њихове налогодавце.

Тужилаштво за организовани криминал (ТОК) одбило је да преузме случај убиства новинара „Вечерњих новости“ Милана Пантића, 16 месеци након што је добило списе предмета из јагодинског тужилаштва. ТОК је тако предмет практично вратио на почетак.

У години између два Светска дана слободе медија навршило се и 30 година од нерасветљене смрти новинарке „Дуге“ Радиславе Даде Вујасиновић. После 30 година наступила је апсолутна застарелост гоњења за кривично дело убиства.

У 2023. години УНС је евидентирао укупно 140 случајева претњи, притисака и напада. Негативан тренд наставио се и у 2024. години, a о томе говори податак да је у прва три месеца УНС забележио 33 случаја угрожавања новинара и медија. 

Притисци су углавном долазили од јавних функционера и представника политичких странака, који су новинаре вређали, дискриминисали и „објашњавали“ им како треба да изгледа новинарски рад, па је тако председник Привеременог органа Града Београда од краја 2023. године одлучио да не одговара на питања новинара Н1 и Нове С.  

Са претњама и пристицима су се на почетку године суочавали и новосадски новинари. Извештавајући о протесту грађана који подржавају суграђанку, чије је троје деце одлуком надлежних органа било измештено из примарне породице, новинарске екипе доживеле су вербално насиље и ометање рада.  

Председница Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Ана Лалић Хегедиш добила је претње смрћу дан након коментарисања на телевизији плана за градњу цркве близу Штранда у Новом Саду. 

Осим вербалних претњи било је и физичких напада на новинаре и медијске екипе. Новинарку портала „Ин медија“ из Инђије Верицу Маринчић физички је са задатка удаљио припадник обезбеђења у згради Општине. 

Ако се овим нападима додају недовољно ефикасно реаговање надлежних органа и лош економски положај медијских радника, јасно је зашто и овог 3. маја морамо рећи да је тешко бити новинар у Србији.

У првој години спровођења пројектног суфинансирања по новом Закону о јавном информисању и медијима сведоци смо недопустиве праксе локалних самоуправа да за ове намене издвајају и до 10 пута мање новца него претходних година и подршку медијима пружају кроз услуге по уговору, избегавајући обавезу да при додели новца уважавају одлуке Савета за штампу и РЕМ-а.

Савет РЕМ-а и ове године показао је да се Закон о електронским медијима може без последица заобилазити. Ни после више од четири месеца РЕМ није објавио резултате мониторинга о извештавању комерцијалних телевизија за време изборне кампање иако, према информацијама до којих је дошло Удружење новинара Србије (УНС), овим подацима располаже.

И овог 3. маја морамо се осврнути на онемогућавање новинарског рада колегиници Светлани Вукмировић и колеги Анђелку Утјешановићу којима је, и у години за нама, забрањиван улазак на КиМ.

И после 20 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији, сведоци смо скандалозног извештавања сајта Радио-телевизије Косова (РТК) на српском и албанском језику који и даље кривотвори чињенице и нетачно обавештава јавност о чињеницама о овом догађају.

РТК је поновио на свом сајту лажну вест од пре 20 година да су се тројица албанских дечака утопила у реци Ибар „док су бежали од групе српских младића“ која је била окидач за избијање насиља у ком је убијено 19 људи, уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба. 

Организатори конференција за новинаре и састанака званичника и ове, као и ранијих година, више пута су грађанима на КиМ ускраћивали превод на српски језик.

Годину између два Светска дана слободе медија обележила су и драстична кршења Кодекса новинара Србије, нарочито у случајевима великих трагедија које су задесиле наше друштво – масовних убистава у ООШ „Владислав Рибникар“ пре тачно годину дана у Београду и дан касније у Дубони и Малом Орашју, као и о случају нестанка и убиства двогодишње девојчице из Бора. 

УНС зато тражи:

-Да надлежни органи ефикасно истраже све претње новинарима и медијским радницима и да о резултатима тих истрага редовно обавештавају медије и јавност;

-Да се измени Кривични законик тако да више облика напада на новинаре буде обухваћено кривичном одговорношћу;

-Да се обезбеди ефикасна институционална заштита новинара од притисака носилаца јавних функција, власника медија и других моћника;

-Да се јавни новац праведно расподељује како би се очувао медијски плурализам и омогућило квалитетно информисање грађана;

- Да Министарство информисања и телекомуникација кроз ефикасан инспекцијски надзор контролише да ли локалне самоуправе поштују обавезу и рокове расписивања конкурса за пројектно суфинансирање медија, као и спровођење конкурсне процедуре;

-Да Савет РЕМ-а поштује правилнике које је сам донео, не заобилази Закон о електронским медијима, као и да објави комплетне податке извештавању комерцијалних телевизија за време изборне кампање;

-Да косовске институције и међународна управа на Косову хитно формирају Међународну експертску комисију ради истраживања убистава и киднаповања новинара и медијских радника на Косову од 1998. до 2005. године;  УНС тражи да у овој комисији буду и представници новинарских удружења.

Као проблеме који се не решавају, Шварм истиче говор мржње, застрашивање и нападе на професионалне новинаре- како са нивоа власти, тако и са других политичких нивоа.

 “Уз све то, професионални медији немају равноправан третман на тржишту. Зато се оправдано намеће питање ‘Вреди ли се бавити новинарством у Србији?”, каже Шварм.

Он, након три деценије бављења новинарством, истиче да свакако верује да вреди, али да су изазови са којима се новинари суочавају бројни и да је неопходно изнова указивати на њих.

“Мали број медија, који чини само десетак одсто тржишта, свој посао ради у складу са етичким кодексом. Готово 90 одсто медија у Србији, који су под контролом власти, не ради у складу са професионалним и етичким стандардима”, сматра Шварм. 

Уочи Светског дана слободе медија Шварм упозорава и на недоследну примену добрих законских решења.

“Усвајање нових медијских закона, које се десило прошле године, очигледно не утиче много на ствари, јер се одлуке заобилазе и крше, а закони не примењују. Оно што се примењује је политичка воља. Уместо да се власт држи законских решења која је сама донела, она управо то крши”, додао је он.

Претходну медијску годину оцењује као лошу, јер је показала додатан пад медијских слобода у друштву.

“Не видим никакве назнаке да је власт спремна да заједно са новинарским удружењима ради на поправљању лоших медијских стандарда. Видим обећања, изврдавања и чисту декларативну вољу да се нешто промени. Ипак, када дођемо на стваран терен и када се стварно разговара, јасно је да то изостаје”, рекао је он.

На скали од 1 до 10, Шварм би због свега тога “медијску годину” оценио двојком, а пад очекује и на листи Репортера без граница.

“Бојим се да код нас постоји једна врста покретног дна. Увек када помислите да се нешто неће догодити, то се догоди”, рекао је он.

За oвакав закључак је, како додаје Шварм, довољно поређење медија у региону са медијима у Србији, али и осврт на извештавање о трагедији у Рибникару, Дубони и Малом Орашју, као и нестанку мале Данке. Мислио је, каже, да се извештавање о трагедијама које су се маја прошле године догодиле не може поновити, али је, како додаје, извештавање о нестанку девојчице из Бора полазало да не постоји дно које се не може пробити.

Ипак, Шварм истиче да је побољшање стања у медијима могуће, а на медијској заједници је, како додаје, да настави да се бори за бољу ситуацију у медијима, а самим тим, и за боље “медијске године”.

Рад је њој и њеним колегама, како каже за УНС, у највећој мери отежавало то што институције и сви други који располажу званичним подацима не одговарају на питања новинара или то чине споро и неажурно.

“Њихово оправдање увек је велики број упита добијених од медија. Информације нам нису дотупне и то је кључни проблем. Неке ПР службе у министарствима не раде свој посао, дезавуишу и шаљу саопштења само онако како они мисле да би требало”, наводи она.

Не само да су, како каже, институције нерасположене за комуникацију са медијима, већ је, према њеним речима, све мање грађана који желе да буду саговорници новинарима. 

“Мислим да је разлог урушен кредибилтет медија. Свашта се у њима пласира, а власници и уредници поједине изјаве извлаче из контекста и стављају их у први план. Људи избегавају да буду саговорници јер никада не знају шта од тога може да испадне”, рекла је она.

Разлог за неповерење су, каже Ковачић, и лажне вести које непрестано круже интернетом.

“Никад нисмо били окружени већим бројем информација, а опет, никад нисмо били мање информисани”, додаје она.

И док се суочавају са неповерењем грађана, затвореношћу институција, новинари су, каже Ковачић, у сталној борби за бољи радно-правни положај, а он, као и у многим професијама, зависи од самовоље послодаваца. 

Ковачић, иначе и потпредседница Синдиката новинара Србије у компанији Новости, подсећа да су ретки медији који имају колективне уговоре, који би их штитили од угрожавања радних права.

“Велики број медија поштује само законски минимум, а то је Закон о раду. Ништа мимо тога не може да се оствари. Замислите онда како пролази новинар који истражује некомерцијалну и несвакидашњу тему. Јасно је да за то нема никаквих услова”, истакла је.

Управо је то, како додаје, и урушило квалитет новнарске професије, а због свега наведеног, она каже да би на скали од 1 до 10 “медијску годину” оценила четворком.

УНС је у последњем истраживању објавио јавности непознате податке - постоје обдукциони налази, лична Амиџићева документа која су била код њега објављена су као илустрација текста хрватског недељног таблоида "Слободни тједник" 17. октобра 1991. године, а ташница из које су извађени никада није пронађена.

Истрага за убиство младе шабачке медијске екипе ликвидиране из заседе 9. октобра 1991. на банијском ратишту у Хрватској није вођена.

У изрешетаном аутомобилу уз Зорана Амиџића (41), налазили су се сниматељ Бора Петровић (32) и помоћник сниматеља Дејан Милићевић (24). Пут им је показивао мобилисани уредник у Радио Шапцу Сретан Илић (42), који је тешко рањен и издахнуо је на путу до најближе војне амбуланте.

УНС је у свом истраживању документовао да је "Слободни тједник" о убиству шабачке екипе објавио лажне и конструисане податке, али и оригинална документа која су се налазила код убијеног Амиџића.

Истражујући, УНС је дошао до докумената који су оповргли лаж "Слободног тједника" да је шабачка медијска екипа била у војним униформама. Из документације коју УНС поседује јасно је да је медијска екипа РТС-а била у цивилној одећи када се враћала са новинарског задатка.

Такође, УНС је истражио како је изгледала регија и где су се у то време када је убијена шабачка екипа налазиле јединице ЈНА, а на којим позицијама су биле хрватске снаге.

У последњем истраживању УНС је писао и о Живку Филиповићу, фоторепортеру "Српског слова" и сниматељу ТВ Нови Сад који је од гранате погинуо 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи. Затим o Милошу Вуловићу, новинару Радио Илиџе који је такође погинуо 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи од гелера гранате. Осим имена, УНС-ов Досије после новог истраживања садржи бројне детаље и о страдању Ранка Елеза, ратног репортера Радио Новог Сада и Радио Фоче, страдалог 10, јуна 1993. године на Меденој главици код Чајниче, као и Душана Тепшића, ратног репортера ТВ Београд који је погинуо код Обудовца 22. новембра 1992. године.

Већ две деценије УНС брижљиво прикупља податке и објављује их у свом Досијеу о убијеним и несталим новинарима и медијским радницима. Тако до сада има забележених 38 имена новинара и медијских радника који су већином радили за српске редакције, а убијени су, киднаповани, нестали, погинули или су изгубили живот под нерасветљеним околностима.

УНС је 17. априла 2024. године организовао конференцију "Шта су новинари открили деценијама од убистава новинара и где је ту правосуђе?" на којој су говорили новинари, адвокати, представници Јавног тужилаштва за ратне злочине.

У Досијеу је УНС објавио и податке о осам новинара косовских медија на албанском језику убијених од 1999. до 2005. године.

Уочи прошлогодишње конференције „Три деценије после: шта знамо, а шта откривамо о некажњеним убиствима новинара 1991. до 1995. године“ УНС је објавио и којим подацима располажу новинарска удружења са простора бивше Југославије.

Најбројнији списак са 81 именом новинара и медијских радника убијених, страдалих и несталих навело је да има Удружење БХ новинари и, како нам је тада генерална секретарка Борка Рудић одговорила, ради се о евиденцији за период од 1992. до 1995. године, што је време рата у Босни и Херцеговини.

Из Удружења новинара Републике Српске УНС је добио податке о шест убијених, уз напомену да се не ради о коначном списку и да ће послато допунити.

И Хрватско новинарско друштво (ХНД) има „Попис погинулих новинара и техничара у Хрватској од 1991. до 1993. године“ на којем се налазе имена 22 особе.

У Црној Гори евиденције Удружења новинара Црне Горе и Синдиката медија Црне Горе се поклапају и наводе убиство директора и главног уредника листа „Дан“ Душка Јовановића 2004. године као једини случај.

Друштво новинара Словеније бележи два случаја из прошлости, погибију Ива Штандекера у Сарајеву и нестанак и убиство фоторепортера Алојза Кривограда Футија у Босни. Иначе, ради се о фоторепортеру са чијим радом су се упознали истраживачи УНС-а јер је у "Слободном тједнику" био стални сарадник.

Уколико се добијеним бројчаним подацима од новинарских удружења из региона додају УНС-ови долазимо до броја од 158 новинара и медијских радника са трагичном судбином.

Међутим, тај број биће мањи јер се уочава да се поједина имена налазе на више спискова.

УНС ће по добијању података од колега из друштва "БХ новинари", који су у међувремену предали списак којим располажу тамошњем Tужилаштву за ратне злочине, објавити целовит Досије страдалих новинара и медијских радника према евиденцијама удружења новинара са простора бивше СФРЈ.

“Медији су претежно у полуурбаним и руралним срединама. Јужно од реке Ибар они се налазе искључиво у руралним областима. Ситуација је нешто повољнија у Северној Митровици, Звечану и Лепосавићу, као више или мање градским срединама”, навео је Аврамовић.

Локални, професионални медији су, како је додао Аврамовић, у све тежем положају, а рад им отежава везаност за донаторе услед непостојања стабилног и дугорочног извора финансирања. 

“Такви медији имају све већу потребу за раздвајањем новинарских и административно-финансијских послова унутар редакције. Већина локалних медијских кућа има мало запослених, а само неколико њих запосли оне које могу да напишу квалитетне и успешне предлоге пројеката”, додао је он.

Од сукоба на КиМ почео је, како је рекао, јачи или слабији тренд исељавања Срба који је довео до недостатка кадрова. 

“Број запослених ретко прелази 10. Као лоша пракса се јасно уочава и ‘преузимање’ особља из мањих редакција од стране платежно способнијих, најчешће буџетски финансираних медија. Она прети да угрози не само функционисање, већ и постојање редакција са мањим бројем запослених”, рекао је Аврамовић.

Због специфичних услова у којима живе Срби на Косову, медији, како је додао, само повремено остварују минималне и незнатне приходе од оглашавања и спонзорстава. 

“Читава заједница опстаје, пре свега, захваљујући пословима у секторима школства и здравства које финансира Република Србија. Привреде, ван трговине и услуга, у српским срединама готово да нема, а косовски Албанци нису заинтересовани и одбијају понуде за рекламирање на програмима медија на српском језику”, истакао је Аврамовић.

Разуђеност српских средина и живот у изолованим енклавама чине, како је додао, готово бесмисленим ваљано истраживање потенцијалног медијског тржишта.

 “Такво истраживање би допринело бољем препознавању трендова и образаца понашања публике и омогућило медијима да унапреде своју понуду”, објаснио је он. 

Медијску годину иза нас обележило је, навео је Аврамовић, и повећање броја претњи, притисака и напада који су резултат тензије због политичких догађаја на Косову.

“Осећању опште несигурности новинара доприноси и чињеница да су све локалне и међународне институције потпуно подбациле када је у питању расветљавање судбине убијених, киднапованих и несталих новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998 до 2005. године. Јавности је њиховим нечињењем поручено да злочини над новинарима, па чак и они најтежи, могу да прођу некажњено”, додао је он.

Аврамовић је као проблем са којим се суочавају новинари на КиМ навео и затвореност представника политичких партија и локалних и централних институција за комуникацију са новинарима.

“Новинари имају проблема и са селективном доступношћу свакодневних информација у вези са локалним институцијама, док је сарадња са централним нивоом оптерећена проблемима са званичним документима на српском језику који често уопште не постоје, или су без одговарајућег превода”, истакао је он. 

Иако је српски језик формално у званичној употреби на Косову и равноправан са албанским, повремено на конференцијама за новинаре које организују институције, додао је Аврамоић, нема превода са албанског на српски језик.

Због доминације политике, Аврамовић је као проблем уочио и занемаривање тема које се односе на живот грађана.

“Политика је доминантна тема у медијима Срба на Косову, па се често и остали садржај, свесно или несвесно, 'прелама' кроз призму политике и актуелне политичке ситуације, што потискује проблеме 'обичних грађана' и свакодневни живот у други план ”, рекао је Аврамовић. 

Феномен новијег датума који је препознао Аврамовић је и производња вести заснованих на објавама са друштвених мрежа и “прерада” текстова који су већ објављени у другим медијима, без одласка на терен.

Имајући у виду свеукупне прилике на Косову, вести које локално производе српски медији често су, како је рекао Аврамовић, регионалног значаја.

“То представља одговорност за медије из изолованих средина. Догађаји у њима се, нажалост, најчешће негативно, рефлектују много даље и утичу не само на односе Приштине и Београда, већ и на ситуацију у региону”, навео је он. 

Аврамовић је подсетио на годишње истраживање „Анализа трендова“, невладине организације „Актив“, према коме највеће поверење грађани на терену имају у српске медије на Косову. 

“Независни медији и медији са националном фреквенцијом из Београда забележили су пад поверења, а у поређењу са 2022. годином, приметан је значајан пад оцене поверења у медије са националном фреквенцијом из Београда, који су у ‘Анализи трендова’ годинама заузимали прво место. Овакви резултати указују на разочараност Срба на Косову извештавањем медија из Београда о дешавањима која су обележила 2023. годину”, додао је он.

Причу о службама, уцјенама, национализму и напосљетку смрти. О улози медија, који је постао убојито перо рата, листама за одстрел и онима који су сакривени иза писаћих машина и псеудонима распламсавали пламен насиља.

Човјек ниоткуда

Његова је прича уједно и прича о Слободном тједнику.

Легенда, али и добро упућени новинари, са којима смо разговарали, кажу да га је у свијет познатих увео пријатељ и будући замјеник главног уредника Иван Остоја. Није ни он сам био неки новинар, ако је уопште и био до настанка СТ-а, јер о томе никаквих трагова нема, али је потицао из старе и имућне сплитске породице, са добрим контактима.

Познаваоци прилика из тог времена не либе се да СТ окарактеришу као лист повезан са службом - али шта је заправо служба? Колоквијално често пандан параноји и информацијама иза кулиса. Листајући бројеве СТ-а, од његовог настанка до смрти, може се утврдити да је ово гласило пропаганде (новинарско свакако да није било) заиста располагало информацијама које никако нису стизале редовним новинарским каналима (ма колико широко они били посматрани). Да суштина дјеловања овог листа и његових аутора, са свим псеудонимима, никако није ишла у прилог истини, већ споју класичне пропаганде, усавршене до максимума, и уцјењивачког потенцијала његовог креатора, Маринка Божића.

Ипак, не треба се заваравати да је СТ само продукт службе. Његова идејна креација лежи у злокобној интелигенцији Маринка Божића, харизми и допадљивошћу која је просјечног дописника Вечерњих новости из Сплита претворила у редовног госта тадашњих кругова високог друштва. Стога ни не чуди да су га и сами одметници Слободног тједника директно доводили у везу са блиским савјетницима Фрање Туђмана.

Божић је тачно знао да препозна у ком правцу ће вјетрови дувати, прије него ли олуја уопште и крене.

У служби очувања Југославије

Насловницу првог броја Слободног тједника Божић је посветио Мики Трипалу, једном од вођа Хрватског прољећа 1971. године. Упркос ранијим националистичким тежњама, Трипало 1990. године представља умјерену страну која треба да спречи да се ХДЗ домогне власти и комунистички једнопартизам замјени националистичким. У тренутку када СТ настаје, у Хрватској се спремају први вишестраначки избори.

Да конфузија око настанка овог листа буде још већа, дио насловнице краси и фотографија Маринка Божића са посљедњим предсједником Савезног извршног вијећа (СИВ) Југославије Антом Марковићем. Марковић, који једини и даље сања очување Југославије има подршку СТ-а.

Поред поменутог двојца, састанку су присуствовали и Иван Остоја, Божићев замјеник, као и Марко Роглић, предсједник ИНА-Турса. Потоњи се раније доводио у везу са југословенском контраобавјештајном службом, те се претпоставља да је управо он био Божићева веза са Марковићем.

У сваком случају, писања СТ-а у првих неколико бројева јасно дају до знања да је лист про-југословенски настројен. Овој тези у прилог иде и чињеница да се у Издавачком савјету СТ-а тада налазе новинар Џавид Хусић и режисер Вељко Булајић, обојица наклоњени југословенској идеји. Тако СТ пише о Туђмановим “(Не) дјелима”, поредећи га са Милошевићем.

Вријеме вакума

Већ у трећем броју Слободног тједника опрезни читалац примјећује благи отклон од југословенске идеје, тада још увијек камуфлиран у низу текстова посвећених историјском ревизионизму. Саркастично, али у духу Божићевог хумора (савременици тврде да је био духовит човјек), лист који уређује објављује карикатуру чланова редакције, у којој је Џавид Хусић представљен као “лебдећи дух”, издвојен од чамца којим плови Слободни тједник.

Из импресума, волшебно нестаје Издавачки савјет који је окупљао умјерене и про-југословенске интелектуалце. Многи би рекли да је Издавачки савјет послужио својој сврси, омогућивши звучним именима СТ-у да у свега неколико бројева стекне завидну репутацију.

У истом броју објављује се интервју са хрватским емигрантским историчарем, склоним ревизионизму Ивом Омрчанином, у коме се директно таргетира познати југословенски историчар јеврејског поријекла Славко Голдштајн. Омрчанин говори о “жидовској завјери” и “позитивној страни НДХ”.

Следећи бројеви дају све више простора Туђману, занемарујући Анту Марковића. Избори за хрватски сабор све су ближи, а са њима и вјера у Туђманову побједу.

Коначно, након побједе ХДЗ-а 22. априла, Слободни тједник недвосмислено се окреће новим властима.

Нека нова служба

Да ли то онда значи да Божић никада није вјеровао у Југославију, да је све само била представа за јавност? Није познато. Ту тајну је 1993. године однио са собом у гроб. Његова идеолошка убјеђења никада нису била препрека, нити битна за Слободни тједник. Дубоко у њему можда су остала и непромјењена, али сакривена иза макијавелистичког прагматизма, у коме је било битно само уклопити сопствено пропагандно ремек дјело у реалполитичку околину.

Није јасно када Маринко Божић одлучује да промјени страну.

Према једној верзији, у недјељама које су претходиле првим вишестраначким изборима, а када је већ постало јасно да ХДЗ ужива знатну подршку, Божић таласа давајући простора и комунистима и националистима. На тај начин, СТ представља платформу за обе струје, чекајући исход избора.

Друга верзија, која је више вјероватна, указује да Божић након нешто више од мјесец дана постојања СТ-а, Југославију замјењује Хрватском и ступа у контакт са новим, реформисаним службама. На тај начин добро предвиђа да Марковић нема довољно политичке моћи да очува Југославију и окреће се струји чија је побједа неминовна. Овој верзији у прилог иде и промјена унутар саме редакције, односно нестајање Издавачког савјета и про-југословенских новинара.

Који год од два поменута сценарија да је био на снази, суштина је иста. Слободни тједник, под покровитељском палицом Маринка Божића бирао је пут тренутачног побједника. Ослушкивао је шта јавност жели да чује, а онда јој исто сервирао у до тада незамисливом формату.

Да није било рата, Слободни тједник вјероватно никада не би постао оно што је био - али као и у сваком сукобу, на површину испливава највеће зло. Тако је било и са Маринком Божићем.

Ко је и на који начин врбовао Божића остаје непознаница до данас, али суштински то није толико ни битно. Са растом утицаја Слободног тједника расте и моћ Маринка Божића. Без СТ-а, он не постоји, стога он постаје СТ.

Једна од супротстављених страна у том рату су, према ономе што је рекао Лалић, управо социјалне платформе.

“У последњих годину дана захуктао се рат против медија, предвођен Илоном Маском, који промовише своју мрежу X, и Доналдом Трампом, који промовише своју мрежу Truth. Бајден је пре неки дан на традиционалном састанку са водећим медијима причао о томе. То је опасна ствар, којој само ЕУ стаје на пут својим регулативама. Јер, ви у медијима одговарате уколико објавите лаж, а на друштвеним мрежама вас алгоритам гура да наставите са тим”, рекао је Лалић.

Како је Иан Бремер у интервјуу за “Велике приче” рекао, а подсетио Лалић, “телефонска компанија није одговорна уколико двоје људи прича о тероритичком нападу, али кад алгоритам тражи људе који имају сличне идеје, онда неко мора да одговара”.

И то је, навео је Лалић, само део хаоса који погађа медије широм света.

“Нестају велике дневне новине у којима би људи читали и оно што их не занима, како би могли да причају с људима на послу који немају иста интересовања. И ми добијамо неинформисано становништво. Никад образованије, а никад мање информисано”, истиче он. 

Ту је Србија, како каже, као и у многим другим стварима предводник.

Српски новинарски пејзаж, већ дуго, додаје Лалић, обележавају таблиодизација, пропаганда и урушавање медија.

Последица су, како истиче Лалић, дневна штампа на издистају, угрожени недељници, мањак дебатних емисија и људи који више не прате медије. 

“И онда се пробудите једног дана и схватите да не знате ни шта се дешава у нашем граду. Уставна дужност медија је да обавештавају грађане, и кад долази отровни облак, и када се пуца у Бањској на Косову. Јер, нека жена је могла да поведе децу да упале свеће. То тако иде”, рекао је он. 

То, како је рекао, видимо на свим пољима - од Украјине до Газе, од светских тема до домаћих.

“Заустављена је проходност кроз медије и отворен простор људима којима није место у њима. И то је светски тренд, јер се јуре кликови. Корона је све то само појачала. Тако да се налазимо у најопаснијој ситуацији икада, а у Србији она има и безбедносне ризике”, додао је он.

Лалић, који је новчани део награде УНС-а “Александар Тијанић” донирао Милану Јовановићу, каже да је правоснажна пресуда против оних који су запалили кућу овом новинару из Гроцке једини случај са повољним исходом ове године.

“Новинари се вређају, пале им се куће. Једини светли пример је пресуда против нападача на Милана Јовановића, иако смо и ту гледали бројне опструкције. Али та пресуда јесте важна. И ваљда ће да склони остале који мисле да је у реду угрожавати новинаре”,  навео је он.

Новинари су, како је истакао, изложени репресији свакодневно и са разних страна- од прогонитеља на мрежама, људи који прете и уживо и онлајн, до представника власти који се обрачунавају с медијима, иако они нису такмац.

“Разумем да медији нападају медије и политичари политичаре, али зашто сви нападају медије - политичари, и бизнисмени кад нису задовољни, и највијачи, како видимо, и грађани? То јесте рат који се води против медија, и то на најпрљавији начин, гурањем мрежа на којима је Трећи светски рат почео милион пута, и које су пуне бруталних лажи”, истакао је Лалић.

Зоран је завршио историју. Њега то уопште није занимало. Желео је да студира режију. По завршетку факултета почео је да предаје у гимназији у Шапцу.

Одувек је волео новинарски позив и чим се указала прилика прешао је у телевизију. Јова Шћекић је био тада главни. Чула си за Јову Шћекића. Онда су припремали овде људе, дописнике. Ишли су на семинаре. То је све озбиљно рађено. 

Одрастао је у честитој породици. Отац му је био јако праведан. Није тражио ништа за себе. У рат је отишао са 17 година. У рату је погођен у ногу. Онда је био у Београду на лечењу и ту је дошла моја свекрва. Из Црне Горе стигла је у Београд. Завршила је медицинску школу. Ту су се и упознали, док се лечио, заливајући терасу, заволели и узели. Зоранов отац је носио ту ципелу. Имао је доста краћу ногу.

По други пут за Банију

Мој Зоран је, како да ти кажем, човек који је одрастао у породици у којој је тата био комуниста. Као и сви ми што смо у то време били. У таквој атмосфери је стасао. За правду. Важно је бити праведан, чист. Он је био такав. Тако је и васпитаван.

Кад смо причали са сином Зоран и ја, а он је тада похађао гимназију, шта ће да студира он је рекао: "Слушај мама, ја ту твоју физичку хемију немам намеру да студирам, нити хемију, физику, ја хоћу новинарство". 

А, мој Зоран каже овако: "Док сам ја жив ти то нећеш студирати". 

А знаш зашто је он то рекао? Што би мислили људи да он има неку протекцију пошто му је тата новинар. Ето видиш.

У то време радила сам у „Зорки“.

Овде су у телевизији имали караван, неку старудију, њихов службени. Први пут су ишли са београдским аутом. Око петнаест дана пре тог одласка 7. октобра 1991. године су ишли.

Сећам се да су у граду у то време почели да нам прилазе људи и питају када ће поново новинарска екипа ићи да извештава са ратишта.

Заустављали су нас. И које знамо и које не знамо. Овако би рекли: "Амиџа, када ћеш ићи поново?". Просто сам у њиховим очима видела оно да га терају да иде, попут "ти си ту, а наши су тамо, када ћеш ићи поново". То је било свако друго питање. Веровали су Зорану.

Резервисти из Шапца били су на Банији у то време.

Одлучили су поново да иду. Мислим да је други пут требало да иде Зоран Бркић, али се нешто догодило, па је онда Зоран. И он је био сигурнији. Први пут се плашио. А ово други пут иде тамо где су били. Тамо је наш гарнизон. Први пут кад су били дали су им заштитно возило пицгауер, како се зове. И каже кад то возило иде не сме да се усуде да тако нападну. И сад је мислио све ће бити исто.

Кад су дошли тамо нису им дали то возило, него сео Сретан Илић, резервиста, рекао је "нека, ја ћу ићи с њима". Тако је он човек ишао. И још нешто. Није писало на ауту „прес“. Био је бели голф. Мислим да је то РТС-ов ауто. Нисам сигурна.

Није ми говорио куд иде

Мој Зоран је... Сада ћу да ти кажем. Када је била пуцњава у Борову селу, први пут, био је тамо. Он мени није хтео да каже где иде. Када је био тај прилог на телевизији. Он стоји иза тих кућа одакле пуцају и пуцају на њих. Ја сам се престравила. Па каже "да сам ти рекао ти би се уплашила".

Онда је исто био на скели из Војводине ка Хрватској. Не знам шта се ту догађало. Да ли су избеглице прелазиле. Не знам.

То јутро, 7. октобра 1991. године, кренули смо колима заједно и овде до позоришта дошли. И ја сам га питала: "Па, је л' баш мораш да идеш?", дословце се сећам. Није рекао морам. Али је рекао: " Знаш да ми је то обавеза". И ту смо се поздравили. Он је отишао пешице до редакције. Ја сам отишла колима на посао. Ми смо се, мислим, око 7 разишли.

Чули смо се пре него што је кренуо. Око 11 сати. Рекао ми је да нису још кренули из Шапца, да још пакују и те пакете. Рекао је да ће се јавити кад стигне. И јавио ми се увече: "Ево у хотелу „Босна“ сам. Ту је Бранко Станковић, он се враћа, а ми ћемо наставити".

Баш сам рекла, јој, чујем од мојих техничарки, где сам радила, а били су им мужеви тамо и браћа, кажу ми: "Јој, звижде меци са свих страна". Бар тако су њима причали резервисти. Он каже: "Ма, не брини ништа, ми се сутра јављамо", то су биле задње речи, "у Двору на Уни нашем том штабу", ваљда се тако зове - штаб, "и од њих ћемо добити пратњу".

Он је очекивао да имају исту пратњу као и први пут, то возило, пицгауер „и онда идемо у обилазак. Ништа не брини.“ Ето, то су биле...

Био је ауто препун пакета

Слали су преко њих људи пакете својима. А и снимали су што више, јер нису објављивали само на „великој телевизији“ него и на локалној, шабачкој телевизији.

Тамо је пуно касета снимао. Трудио се да на сваком пункту сними што више Шапчана. Бар кад је био први пут. Једно је био прилог за РТБ, а друго је било емитовано у наредним данима по више сати на локалној телевизији.

Да виде људи своје. Да су живи.

Бранко Станковић је задњи био са Зораном. То вече је седео са Зораном у хотелу „Босна“. Он се враћао, а они дошли. Причао ваљда каква је ситуација. Мислим да је критиковао Зорана што нису имали довољно панцира. Он најбоље зна. Зна Зоран Бркић. Кад су раније ишли.

Поноћ

И онда кад су дошли да нам јаве у поноћ, два униформисана полицајца. Није прошло пет минута од када је отишла полиција, ту је било новинара и колега. Они су већ у четири поподне знали да су страдали. Имали су информацију да су страдали и онда су се састали и договорили ко ће код које породице да оде. Не могу сви на једно место. И они су практично, не знам од колико сати, доле били испред зграде, чекали када ће полиција да јави, па да се они попну. Нема пет минута да су дошли после полиције. Ту је било и колега из Гласа Подриња и других људи.

После тога, ја се не сећам, ни ко је дошао ни ко је прошао.То ми је остало...

Сахрана

Сахрана је била овде на тргу. Цео Шабац је изашао на сахрану. Јер то је ипак велика група. Пуно познаника, пуно родбине. Незапамћено. Ишли су камиони отворени, носили сандуке. У свакоме је био по један сандук. Ми смо мало ишли пешице, па су нас онда део превезли. И онда на гробље. Мене су питали да Зорана сахране у Алеју заслужних грађана.

„Не, ако можете да ми учините, сахраните га поред родитеља", то сам рекла. Јер има ту гробница његових родитеља, а ту је био забрањен нови ред да се прави. И хоће. И онда су и за осталих троје исто то урадили. Тако да су они сви у низу сахрањени један за другим. Један споменик је урадио Шапчанин, уметник.

И онда и одлазак у телевизију у Београду. Ми смо били као мумуфицирани. 

Па пошто је био рукометаш оформили награду Зоран Амиџић. Потрајало је годину дана. И тако. После све знаш како је било.

На РТС-у је ишао прилог од неколико минута, а на локалној телевизији је пуштано два три сата.

Колико ја знам нико није из РТС-а посебно истраживао. Одмах после погибије био је прилог где су били снимци са места где су страдали.

Добијао је постхумно награде, знаш како то већ бива. Деца су примала стипендију од телевизије.

Текст после убиства –  хрватски таблоид Слободни тједник

Наслушала сам се прича из „поузданих извора“. Убио их онај, убио их овај... Било је по новинама верзија и верзија. У извештају страдали на путу између Глине и Петриње, у толико сати. То је био извештај.

Узели су Зоранову ташницу са документима. Узели су они и камеру, чини ми се, и неколико касета. Али једна касета је снимљена остала, коју нису узели.

Текст је објављен у хрватском недељном таблоиду "Слободни тједник" у ком су објавили Зоранову фотографију у дресу.

Звао је у "Слободни тједник" Зоранов пријатељ Божић. Он је умро. Био је Шапчанин који је у Немачкој имао фирму за пластику. Добро смо се знали. И мој Зоран је желео увек да представи наше људе који су успешни тамо, а не само да су комуналци. И он је обилазио такве људе и правио репортаже, пуштао је овде и ишло је на РТС-у.

И тај Божић, кад се то чуло и он је дошао, не знам како, до текста. Ми одавде нисмо могли да се чујемо с Хрватском. И он је из Немачке звао Слободни тједник. И тражио је Јову Кубуру који је био потписник текста. И онда му се јавио. Као из Немачке зове човек. Можда је говорио и немачки. Не знам тај детаљ. Углавном, кад му се јавио питао је одакле теби те ствари које си написао нетачно о новинару Зорану Амиџићу и екипи. Јао, па господине, ја немам појма, мени је уредник, тако је рекао, уредник, дао већ написано да само потпишем. Онда су прекинули везу.